© copyright 2010 - 2024 drbach
JOSIP POGORILIĆ
ROVINJSKI SLIKAR LJUBAVI
http://fotozine.org/index.php?omen=jpogorilic
BOGATIJI sam za još jednog prijatelja, tj. dva, pardon 3, 4...Svima im je rodonačelnik Josip Pogorilić, fotograf iz Rovinja, jedan od najomiljenijih autora svih članova čuvenog hrvatskog foto sajta FOTOZINE. Upoznali smo se preko interneta, nakon mog prvog boravka u Rovinju u mojoj 55. godini, gde sam učestvovao u junu na takmičenju fotografa na već tradicionalnim rovinjskim Danima fotografije. Nismo imali sreće da se upoznamo tamo, već pošto sam objavio prvu fotku na Fotozine. A kada sam krenuo na put u svojoj 56. godini, da realizujem dobijenu nagradu – vikend za dvoje u čuvenom hotelu Istra, na rovinjskom Crvenom otoku, Josip me je velikodušno pozvao da prvo svratim kod njega.
Posle 7 sati vožnje od Beograda do Rovinjskog Sela, predivnim krajevima, po odličnom auto putu, nadjosmo se na jednom jedinom semaforu 5 km pre Rovinja. Od momenta kada smo se sreli, on, moja žena i njegova žena Marija, počesmo da razgovaramo, pričamo, prepričavamo, da se šalimo, veselimo. Razgovori behu toliko nabijeni energijom i dušom, da smo upadali jedni drugima u reč, puni neke nepoznate želje da jedni drugima kažemo što više za kratko vreme druženja koje smo imali na raspolaganju.
Kada smo se sutra videli na kafici u Josipovom omiljenom kafiću na samoj obali, tj. u luci u Rovinju, on iskaza svoju osnovnu filozofiju života, čoveka koji je prošao sva iskušenja običnog smrtnika i koji se u potpunosti uklopio u ideal koji mi je još davno otkrio Seneka: Ljudi koji imaju mnogo, teže da imaju još više, a bogat je samo onaj ko smatra da ima dovoljno. I jedan i drugi, sa našim ženama, utvrdismo da smo mi upravo ti, i da je najveće bogatstvo upravo to što tu sedimo zajedno, pijemo kafu i pričamo o životu. Šta je drugo potrebno ljudima naših godina. Još me greje ta energija, stara evo tačno nedelju dana.
Saznah toliko toga za kratko vreme. Ali me je najviše oduševilo saznanje sa koliko talenta Josip i Marija deluju u svom životu. Marija piše haiku poeziju i ušla je u sve svetske antologije haiku poezije, a Josip se osim fotografije bavi i slikarstvom i ima fantastičnu seriju uljanih slika malog formata u kojima je sadržana sveobuhvatna filozofija njegovog života.
Ona se svodi na to da su svi ljudi jednaki u svojim pravima na život i pozitivno delovanje. Da su istine relativne i da su deo naše predstave. Tu mi je moj prijatelj prepričao i svoju pesmu o plavoj čaši, u kojoj govori da vidi jednu staklenu čašu plave boje na stolu, vidi je dobro, vidi da je plava, ali ipak ostavlja jednu rezervu, da nije baš siguran. Jer neko drugi možda vidi nešto drugo. I tačno, uvek je tako nešto moguće.
Saznah da je pročitao mnogo knjiga, da je mnogo učio i naučio, proputovao celi svet, ali da je za njega najbitnija negova sopstvena filozofija života, njegov pogled na svet, njegovo lično zadovoljstvo koje ima u fotografisanju, slikanju, druženju sa ljudima. Iznad svega njega i Mariju očekuje rodjenje unuka od sina Vedrana i njegove žene Jelene.
Eto tako smo se kao ljudi našli, jedna beogradska i jedna divna rovinjska porodica, na čijem je čelu Josip, rodjen na ostrvu Pagu, a sada Rovinjež. Kako to lepo zvuči. Pa ko bi više voleo taj grad od njega? Njegova fotografija Paške solane iz pedesetih godina, sigurno je najstarija fotografija na sajtu Fotozine. Nije ni čudo što je oduševila sve članove.
Iako Rovinj ima nadaleko poznate fotografe, Josip prednjači u ljubavi koja se ispoljava prema ovom predivnom morskom gradiću na njegovim fotografijama. Iz svake zrači ta njegova pozitivna energija. On ga slika iz svih mogućih uglova, a jedan od najdražih mu je snimak s površine vode (Jutro), kada valovi zapljuskuju brodicu koja se približava tek probudjenom gradu s jutarnjeg ribolova.
Retko ko je slikao Rovinj pod snegom, a Josip jeste i njegova fotografija predstavlja posebnu vrednost. Prelepo obojene fasade, karakteristične za ovo mesto, u kombinaciji sa belim snegom, sivim morem i oblačnim nebom, prosto pleni pažnju gledaoca. Sve nijanse bež boje, predivni topli tonovi fasada iz italijanske skale, čine nezaboravnu fotografiju.
Ribarski brod koga prati jato gladnih galebova, prosto je esencijalna fotografija koja opisuje fundamenatlnu atmosferu koja vlada u ovom ribarskom središtu, poznatom pre svega po turizmu.
Za razliku od gotovo svih turističkih mesta na Jadranu, Rovinj se prosto razlikuje po tome što više od ostalih živi u očiglednom skladu izmedju arhitekture, ljudi i prirode. Sve je čisto, arhitektura je konzistentna, prelepa, dobro uklopljena u tlo, okružena morem, ali i u okolno rastinje. Prosto se sve uklapa. Tu su galebovi, ostale ptice i domaće životinje. Sve je tu na jednom mestu, svi žive u odličnoj harmoniji. Nigde nisam video galeba koji stoji na pola metra od vas i ne boji se, već čeka da mu bacite hranu, a ne boji se ni kada ga slikate iz velike blizine.
Sve to prisutno je na Jospovim fotografijama. U njegovoj kući koju domaćinski održava s velikom ljubavlju, koja je i sama položena u travnato polje na kamenoj podlozi, dominiraju njegovi radovi u ulju, koji svaki na svoj način izražava filozofiju koje se Josip pridržava u životu. Njegov originalni pogled na svet, koji od detinjstva nije pokvario bilo čijim uticajima. Posebno me oduševila slika posvećena ŽENI. Prikazana krajnje minimalistički, u krugovima kao simbolima plodnosti, širine, obilja i bogatstva, on ženu prikazuje kao centar ovog sveta. Još zaljubljen u svoju ženu, život, svoj Rovinj, svoju planetu Zemlju, on ženi oko vrata slika jedan mali krst, jedan stavlja iznad njene glave, a tvrdi da na slici postoje tri krsta. A potom objašnjava – žena nosi jedan krst na srcu, jedan krst koji joj sve vreme stoji nad glavom kao sudbina, a treći koji je najveći i koji se u stvari ne vidi, ona nosi na svojim ledjima. I on je najteži.
Ova jednostavna slika nabijena ljubavlju prema ženi, u stvari je njegova glorifikacija tog bića koje je i naša mama, i naša sestra i naša žena i naša ćerka.
Marija nam je na kraju, pošto smo pojeli one sjajne palačinke od sira, eurokrema i pekmeza od šljiva, poklonila tri svoje knjige pesama sa nadahnutom posvetom. Tek tu saznajemo o kakvom se urodjenom taletnu radi, o kakvoj umetničkoj duši u stvari peva i sam Josip. Pesme su većinom pisane u originalnoj istarskoj čakavici čiji odličan ritam nam je dočarao njihovu suštinu. Medju njima je jedna ipak napisana na normalnom hrvatskom jeziku. Marija je napisala pesmu svojoj snaji, ženi svoga sina Jeleni, onoga dana kada je prvi put ugledala. Kada sam pesmu pročitao mojoj ženi ona je zaplakala od sreće. Poželeli smo da i naša ćerka jednog dana ima sreće da pronadje takvog muža i takvu svekrvu i svekra kao što su Pogorilići. Nadam se da se Marija neće ljutiti što ću tu njenu pesmu objaviti ovde, jer je ona pesma samih Pogorilića:
JELENI
Dolepršala si poput snježne pahuljice
jednog petka početkom zime
stidljivo si se nasmješila
tiho izgovorivši svoje ime.
S nogu nas je oborio tvoj vitki stas
poput pjesme očarao ljupki glas
prekrasne oči, pogled blag
u našim si srcima ostavila trag.
Zavoljeli smo te odmah
nismo ti htjeli reći,
samo tiho šaputali
radujući se našoj sreći.
U ljubavi je čudna snaga
volimo te Jeleno naša draga
a stih od Cesarića reče:
Gle, od ljubavi i zvijezde su večeras veće.
Sve knjige su ilustrovane fantastičnim Josipovim ilustracijama. Tek po zadatku njegov talenat dobija snagu i razvija se do neslućenih razmera. Zajednička inspiracija ljudi koje pokreće iskren odnos prema životu, prema ljudima, stvarnosti, radja umetnička dela. Zato je podnaslov sjajne zbirke pesama Marije Pogorilić DIH LJUBAVI izražen njihovim osnovnim stavom u životu – Srični ča smo ljudi.
U nedelji kada se porodični andjeo prikrada da bi izašao na svet dana i ugledao ovaj naš svet koji sami gradimo, želim da porodici Pogorilić poželim da dalje razmnožavaju svoju pozitivnu energiju, a Josipu da uskoro obogati svoju zbirku sjajnih fotografija najvećim božjim delom.
Dragan M. Babović
DrBach
| drbach [16. 10. 2010.] | JOSIP POGORILIĆ ROVINJSKI SLIKAR LJUBAVI http://fotozine.org/index.php?omen=jpogorilic BOGATIJI sam za još jednog prijatelja, tj. dva, pardon 3, 4...Svima im je rodonačelnik Josip Pogorilić, fotograf iz Rovinja, jedan od najomiljenijih autora svih čanova čuvenog hrvatskog foto sajta FOTOZINE. Upoznali smo se preko interneta, nakon mog prvog boravka u Rovinju u mojoj 55. godini, gde sam učestvovao u junu na takmičenju fotografa na već tradicionalnim rovinjskim Danima fotogfrafije. Nismo imali sreće da se upoznamo tamo, već pošto sam objavio prvu fotku na Fotozine. A kada sam krenuo na put u svojoj 56. godini, da realizujem dobijenu nagradu – vikend za dvoje u čuvenom hotelu Istra, na rovinjskom Crvenom otoku, Josip me je velikodušno pozvao da prvo svratim kod njega. Posle 7 sati vožnje od Beograda do Rovinjskog Sela, predivnim krajevima, po odličnom auto putu, nadjosmo se na jednom jedinom semaforu 5 km pre Rovinja. Od momenta kada smo se sreli, on, moja žena i njegova žena Marija, počesmo da razgovaramo, pričamo, prepričavamo, da se šalimo, veselimo. Razgovori behu toliko nabijeni energijom i dušom, da smo upadali jedni drugima u reč, puni neke nepoznate želje da jedni drugima kažemo što više za kratko vreme druženja koje smo imali na raspolaganju. Kada smo se sutra videli na kafici u Josipovom omiljenom kafiću na samoj obali, tj. u luci u Rovinju, on iskaza svoju osnovnu filozofiju života, čoveka koji je prošao sva iskušenja običnog smrtnika i koji se u potpunosti uklopio u ideal koji mi je još davno otkrio Seneka: Ljudi koji imaju mnogo, teže da imaju još više, a bogat je samo onaj ko smatra da ima dovoljno. I jedan i drugi, sa našim ženama, utvrdismo da smo mi upravo ti, i da je najveće bogatstvo upravo to što tu sedimo zajedno, pijemo kafu i pričamo o životu. Šta je drugo potrebno ljudima naših godina. Još me greje ta energija, stara evo dana tačno nedelju dana. Saznah toliko toga za kratko vreme. Ali me je najviše oduševilo saznanje sa koliko talenta Josip i Marija deluju u svom životu. Marija piše haiku poeziju i ušla je u sve svetske antologije haiku poezije, a Josip se osim fotografije bavi i slikarstvom i ima fantastičnu seriju uljanih slika malog formata u kojima je sadržana sveobuhvatna filozofija njegovog života. Ona se svodi na to da su svi ljudi jednaki u svojim pravima na život i pozitivno delovanje. Da su istine relativne i da su deo naše predstave. Tu mi je moj prijatelj prepričao i svoju pesmu o plavoj čaši, u kojoj govori da vidi jednu staklenu čašu plave boje na stolu, vidi je dobro, vidi da je plava, ali ipak ostavlja jednu rezervu, da nije baš siguran. Jer neko drugi možda vidi nešto drugo. I tačno, uvek je tako nešto moguće.
Saznah da je pročitao mnogo knjiga, da je mnogo učio i naučio, proputovao celi svet, ali da je za njega najbitnija negova sopstvena filozofija života, njegov pogled na svet, njegovo lično zadovoljstvo koje ima u fotografisanju, slikanju, druženju sa ljudima. Iznad svega njega i Mariju očekuje rodjenje unuka od sina Vedrana i njegove žene Jelene. Eto tako smo se kao ljudi našli, jedna beogradska i jedna divna rovinjska porodica, na čijem je čelu Josip, rodjen na ostrvu Pagu, a sada Rovinjež. Kako to lepo zvuči. Pa ko bi više voleo taj grad od njega? Njegova fotografija Paške solane iz pedesetih godina, sigurno je najstarija fotografija na sajtu Fotozine. Nije ni čudo što je oduševila sve članove. Iako Rovinj ima nadaleko poznate fotografe, Josip prednjači u ljubavi koja se ispoljava prema ovom predivnom morskom gradiću na njegovim fotografijama. Iz svake zrači ta njegova pozitivna energija. On ga slika iz svih mogućih uglova, a jedan od najdražih mu je snimak s površine vode (Jutro), kada valovi zapljuskuju brodicu koja se približava tek probudjenom gradu s jutarnjeg ribolova. Retko ko je slikao Rovinj pod snegom, a Josip jeste i njegova fotografija predstavlja posebnu vrednost. Prelepo obojene fasade, karakteristične za ovo mesto, u kombinaciji sa belim snegom, sivim morem i oblačnim nebom, prosto pleni pažnju gledaoca. Sve nijanse bež boje, predivni topli tonovi fasada iz italijanske skale, čine nezaboravnu fotografiju. Ribarski brod koga prati jato gladnih galebova, prosto je esencijalna fotografija koja opisuje funadmenatlnu atmosferu koja vlada u ovom ribarskom središtu, poznatom pre svega po turizmu.
Za razliku od gotovo svih turističkih mesta na Jadranu, Rovinj se prosto razlikuje po tome što više od ostalih živi u očiglednom skladu izmedju arhitekture, ljudi i prirode. Sve je čisto, arhitektura je konzistentna, prelepa, dobro uklopljena u tlo, okružena morem, ali i u okolno rastinje. Prosto se sve uklapa. Tu su galebovi, ostale ptice i domaće životinje. Sve je tu na jednom mestu, svi žive u odličnoj harmoniji. Nigde nisam video galeba koji stoji na pola metra od vas i ne boji se, već čeka da mu bacite hranu, a ne boji se ni kada ga slikate iz velike blizine. Sve to prisutno je na Jospovim fotografijama. U njegovoj kući koju domaćinski održava s velikom ljubavlju, koja je i sama položena u travnato polje na kamenoj podlozi, dominiraju negovi radovi u ulju, koji svaki na svoj način izražava filozofiju koje se Josip pridržava u životu. Njegov originalni pogled na svet, koji od detinjstva nije pokvario bilo čijim uticajima. Posebno me oduševila slika posvećena ŽENI. Prikazana krajnje minimalistički, u krugovima kao simbolima plodnosti, širine, obilja i bogatstva, on ženu prikazuje kao centar ovog sveta. Još zaljubljen u svoju ženu, život, svoj Rovinj, svoju planetu Zemlju, on ženi oko vrata slika jedan mali krst, jedan stavlja iznad njene glave, a tvrdi da na slici postoje tri krsta. A potom objašnjava – žena nosi jedan krst na srcu, jedan krst koji joj sve vreme stoji nad glavom kao sudbina, a treći koji je najveći i koji se u stvari ne vidi, ona nosi na svojim ledjima. I on je najteži. Ova jednostavna slika nabijena ljubavlju prema ženi, u stvari je njegova glorifikacija tog bića koje je i naša mama, i naša sestra i naša žena i naša ćerka. Marija nam je na kraju, pošto smo pojeli one sjajne palačinke od sira, eurokrema i pekmeza od šljiva, poklonila tri svoje knjige pesama sa nadahnutom posvetom. Tek tu saznajemo o kakvom se urodjenom taletnu radi, o kakvoj umetničkoj duši u stvari peva i sam Josip. Pesme su većinom pisane u originalnoj istraskoj čakavici čiji odličan ritam nam je dočarao njihovu suštinu. Medju njima je jedna ipak napisana na normalnom hrvatskom jeziku. Marija je napisala pesmu svojoj snaji, ženi svoga sina Jeleni, onoga dana kada je prvi put ugledala. Kada sam pesmu pročitao mojoj ženi ona je zaplakala od sreće. Poželeli smo da i naša ćerka jednog dana ima sreće da pronadje takvog muža i takvu svekrvu i svekra kao što su Pogorilići. Nadam se da se Marija neće ljutiti što ću tu njenu pesmu objaviti ovde, jer je ona pesma samih Pogorilića: JELENI Dolepršala si poput snježne pahuljice jednog petka početkom zime stidljivo si se nasmješila tiho izgovorivši svoje ime. S nogu nas je oborio tvoj vitki stas poput pjesme očarao ljupki glas prekrasne oči, pogled blag u našim si srcima ostavila trag. Zavoljeli smo te odmah nismo ti htjeli reći, samo tiho šaputali radujući se našoj sreći. U ljubavi je čudna snaga volimo te Jeleno naša draga a stih o Cesarića reče: Gle, od ljubavi i zvijezde su večeras veće. Sve knjige su ilustrovane fantastičnim Josipovim ilustracijama. Tek po zadatku njegov talenat dobija snagu i razvija se do neslućenih razmea. Zajednička inspiracija ljudi koje pokreće iskren odnos prema životu, prema ljudima, stvarnosti, radja umetnička dela. Zato je podnaslov sjajne zbirke pesama Marije Pogorilić DIH LJUBAVI izražen njihovim osnovnim stavom u životu – Srični ča smo ljudi. U nedelji kada se porodični andjeo prikrada da bi izašao na svet dana i ugledao ovaj naš svet koji sami gradimo, želim da porodici Pogorilić poželim da dalje razmnožavaju svoju pozitivnu energiju, a Josipu da uskoro uveća svoju zbirku sjajnih fotogrtafija najvećim božjim delom.
Dragan M. Babović DrBach |
| Colle [16. 10. 2010.] | lijepo napisano , pozdrav obojici :) |
| tixy [16. 10. 2010.] | pozdrav za gospodina Josipa___o) |
| dugi1 [16. 10. 2010.] | Doista pozdravljam ovu iskrenu i dojmljivu priču! Svaka čast!Pozdrav i od mene svim akterima:) |
| gero [16. 10. 2010.] | Pozdrav Draganu i porodici Pogorilic... |
| umbra [16. 10. 2010.] | I od mene pozdrav prijateljima! Dragane, ovim jednostavnim, osunčanim Josipovim portretom, sa poznatom i prelepom vizurom Rovinja, koga pamtim još od kad sam kao klinac odlazio sa roditeljima na more, i tvojim tananim opisom familije Pogorilić, samo si potvrdio moj osećaj da se radi o posebnom čoveku, čijim se komentarima ispod fotki uvek iskreno obradujem. |
| boriszulj [16. 10. 2010.] | Dragane sve si rekao! Josip je poseban član ovog sitea. |
| lebicada [16. 10. 2010.] | pozdrav Josipu..pozdrav Draganu..dirljiva posveta |
| drbach [17. 10. 2010.] | Hvala svima. Malo sam ispravio greske u kucanju, pa je onaj gore prvi tekst valjda ispravan. |
| drbach [17. 10. 2010.] | Hvala svima. Malo sam ispravio greske u kucanju, pa je onaj gore prvi tekst valjda ispravan. |
| Tomislaw [17. 10. 2010.] | Ko bi reko da ću se na foto sajtu diviti tekstu, na jednoj toploj ljudskoj priči. Meštre, moj naklon. |
| Z-foto [17. 10. 2010.] | U ovoj krizi morala i općem poremečaju vrijednosti upoznati jednu tako toplu osobu (makar i na ovaj virtualni način) pravo je zadovoljstvo. Josip je živa legenda Rovinja i zinea,neka tako bude još puno puno godina. |
| drbach [17. 10. 2010.] | HVALA TOMISLAVE I OSTALI. NE ZNAM KAKO SE UBACUJU DODATNE FOTOGRAFIJE OVDE KAO ILUSTRACIJA, ALI EVO LINKA SA BALKANPHOTOCONTESTA PA VIDITE STA SAM TU OBJAVIO...HVALA JOS JEDNOM. http://www.balkanphotocontest.com/index.php?menu=7&img=260070 |
| drbach [17. 10. 2010.] | http://www.balkanphotocontest.com/index.php?menu=7&img=260070 |
| drbach [17. 10. 2010.] |
|
| drbach [17. 10. 2010.] | |
| viper [17. 10. 2010.] |
|
| viper [17. 10. 2010.] | pozdrav :-) |
| Stijepo [17. 10. 2010.] | ..pozdravljam umjetnike..drago mi je da ste se lijepo proveli |
| breyk [17. 10. 2010.] | respect, pozdrav Josipu i ostalima |
| galeb1 [17. 10. 2010.] | Ne kontam ?!? |
| peg [17. 10. 2010.] | skidam kapu!! |
| hac [17. 10. 2010.] | na moju kartu lutanja upisan je Rovinj jer želim upoznat osobno tog velikog čovjeka d;-) pozdrav josipu i mariji,tebi drbach isto veliki pozdrav,josipov portret je odličan! |
| ksenija_s [17. 10. 2010.] | pozdrav svima iz Frankfurta:) |
| martina23000 [17. 10. 2010.] | Pozdrav ekipi! :))) |
| martina23000 [17. 10. 2010.] | Najprije sam napisala komentar, a onda tek sjela i pročitala tekst. Prekrasna posveta jednoj krasnoj obitelji! :))) |
| zhrsan [17. 10. 2010.] | pozdrav :) |
| bernardV [17. 10. 2010.] | Pozdrav Legendi :))) |
| karp [17. 10. 2010.] | Mogu samo potvrditi gorenapisano iz vlastitog iskustva, Pozdrav vam! |
| kokos101 [17. 10. 2010.] | pozdrav svima :)) odlično opisan jpogorilic!!! |
| damac [17. 10. 2010.] | Poznajem Josipa i mariju samo preko mail-a, kad bih znao pisati kao DrBach, napisao bih i ja o tim divnim ljudima dosta toga, ovo sto je napisano je prekrasno, i dira u srce, sve pohvalae na ovom pismu, i veliki pozdrav i obitelji babovic i obitelji pogorilic |
| Skywalker [17. 10. 2010.] | pozdrav obojici :) |
| MrXon [17. 10. 2010.] | jako lijepo drbach....btw. portret gospodina Pogorilića je odličan ! |
| jpogorilic [17. 10. 2010.] | Red je da se i ja javim... Zahvaljujem prvo svim dragim kolegicama i kolegama sa Fotozine na zaista lijepim i dirljivim komentarima...Kako ja često i spominjem, mi smo jedna velika i skladna obitelj i sve ću dati sa moje strane da tako i ostanemo...Koji god od vas bude dolazio u Rovinj, slučajno ili namjerno, biti će mi drago da mi se javi... drbachu, samo da znaš da si me sinoć toliko iznenadio ovim natpisom da nisam mogao usnuti...Hvala ti, ali nisi trebao toliko hvaliti. Sve vas lijepo pozdravljam! |
| mini [18. 10. 2010.] | Uvijek se divim Dragane tvojim opisima i analizama djela nama poznatih ili nepoznatih kolega fotografa, pa i tako ovoga puta uživam u ovom tekstu i fotografijama jer uživo upoznah dragoga Josipa i Mariju, divne, jednostavne i neponovljive Rovinjane! I ja sam bogatija za nekoliko divnih poznanstava ljudi kao što si ti, Josip i Marija! Hvala ti na ovim divnim riječima o našem Josipu! |
| dragojevic-a [18. 10. 2010.] | Prikaz novog prijateljstva ... iz DUŠE !!! drbach ... sve čestitke na uspjehu pronalaženja pravih vrijednosti |
| MILS [18. 10. 2010.] | ma dečki,baš ste ptava ekipa!..Pozdrav vama dvoma!..:)) |
| jpogorilic [24. 10. 2010.] | mini, dragojevic-a i MILS, zahvaljujem na pozdravima i lijepim riječima...Pozdravljam drbacha i vas sve, naravno... |
| FotoMachak [17. 12. 2010.] | lijepo, s ljubavlju, napisano. Pozdrav objema porodicama :) |
| jpogorilic [08. 01. 2011.] | FotoMachak, zahvaljujemo na lijepim riječima i srdačno pozdravljamo.... |
Nemate ovlasti aktivnog sudjelovanja. Morate biti registrirani i prijavljeni.
