Neću im reći da li si mi samo

poznanik bio, ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je

u našim snovima i žudima

dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,

žeđi, umora, ni da li je ikada

ma koje od nas drugo volelo;

niti srce naše

da li nas je radi nas

ili radi drugih

kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad

oči naše često spajao

u sazvežđe žedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad

da tako bude –

ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život

ili od smrti strah

spajao naše ruke;

ni da li zvuke

smeha voleli smo više

od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,

šta je moglo, ni da li je moglo nešto,

da uplete i sjedini

duše naše kroz čitav vek;

ni da li je otrov ili lek

ovo što je došlo

onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se

zbog tebe pesma događa

u meni večito:

da li opija toplo

kao šume naše s proleća;

ili tiha i tužna

ćuti u meni rečito.

O, nikome neću reči

da li se radosna ili boleća

pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane

odemo ona i ja

tamo gde istom svetlošću sja

i zora i noć i dan;

tamo gde su podjednako tople

i sreća i bol živa;

tamo gde je od istog večnog tkiva

i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović