Zoran Milanović ulazi u poslovnicu Zagrebačke Banke na Trgu Bana Jelačića, dolazi do šaltera i kaže:

- Dobar dan. Molim vas, možete li mi unovčiti ovaj ček?

Šalterska službenica:

- Naravno, gospodine. Možete li mi dati Vašu osobnu?

ZM: Paaa, zapravo, ni ne nosim svoju osobnu sa sobom. Nekako mislim da mi ni ne treba. Valjda znate tko sam, je li...?

ŠS: Da, znam tko ste, nasmije se, ali, to su pravila naše banke. Žao mi je što inzistiram, ali to sam obavezna napraviti.

ZM: Ali možete pitati bilo koga ovdje, sigurno svi znaju tko sam.

ŠS: Gledajte, ja Vam to vjerujem, ali ipak trebam neki dokaz.

ZM: Preklinjem Vas, isplatite mi ovaj novac, nemam sad osobnu sa sobom, to sam ja, premijer.

ŠS: Mogu Vam samo ispričati jedan sličan primjer. Prekjučer je tu ušao Mario Mandžukić, također bez osobne iskaznice. Nakon rasprave, jedan čovjek koji je bio u redu na drugom šalteru je viknuo - Mandžo, ide lopta. Mandžukić se okrenuo, skočio i škaricama pogodio loptu i zabio je u rašlje ulaznih vrata. Nakon toga, svima je bilo jasno da je to Mario Mandžukić, pa smo mu napravili isplatu. Eto, možda nam i Vi možete nečim dokazati da ste to baš upravo Vi.

ZM: Uh, sad ste me baš zatekli. Totalno sam bez ideje. Nemam pojma što bih napravio, ništa mi ne pada na pamet...!

ŠS: Jel Vam odgovaraju novčanice od 500 i 200 kuna ili da sve isplatim po 100?...